Обележен Дан Вука Караџића

Датум: 07. Novembar 2014 11:10 Категорија: Новости

„Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ; може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада“.

         Дубока је веза између Вука и устанка. Рођен у Тршићу 1787. Вук је имао седамнаест година кад је први устанак почео (1804) и двадесетшест кад се завршио (1813). Пре устанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке уместо хартије и барут размућен у води уместо мастила. У току устанка изгорело му је око „10 кућа, отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили“. До 1808. био је писар код харамбаше Ђорђија Ћурчије, ђак у Карловцима, писар код војводе Јакова Ненадовића у Совјету, ученик Велике школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у Тршићу, Новом Саду и Будиму, одакле се 1810. са згрченом ногом и ходиљом (штулом) вратио у Србију. После је био учитељ основне школе у Београду, цариник у Кладову, старешина брзопаланачког среза. До године 1813, кад се Србија поново подала турској сабљи и кад је он - „негдје око половине јесени“ - дошао у Беч, стекао је невелику школску спрему (из славенског, латинског, немачког, историје) и огромно животно искуство. Запамтио је стање пре дахија, под дахијама и за време устанка. „Готово све знатније поглаваре“ - записао је у једном писму - „познавао сам лично, а с многима сам разговарао и у друштву јео и пио“. Видео је и велике и мале људе, и велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима, умотворинама и језиком био је тако срастао да их није ни осећао као знање. Но то несвесно знање било је пресудно: из њега су се родили језички списи, део српског народа и дело о српском народу.
 
       Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђура Даничић, „Песме“, Бранка Радичевића „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша. Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.
          Вук је успео у својој замисли али је његов рад признат четири године после његове смрти. Упокојио се у Бечу 1864. године. Његови посмртни остаци налазе се у порти Саборне цркве у Београду.

          Све ово, а и много више чули смо од ученика наше школе који су заједно са својом наставницом српског језика, Наташом Милосављевић припремили краћу али ефектну приредбу поводом данашњег дана.